Не памти се да је један играч тако брзо ушао у срца свих Звездаша као Јака Блажич. Овај 23-годишњак из Словеније, који је ван терена миран и повучен момак, на терену се претвара у звер која гризе и бори се за Црвену звезду онако како би свако требало да то ради, и на три последње утакмице у Пиониру испраћен је скандирањем. О његовом детињству, интересовањима, првим месецима у Београду причали смо два дана након вечитог дербија, у којем је, након слабог првог дела утакмице, у другом био један од носилаца преокрета и кључних играча за победу у продужетку.
Како се ти сада осећаш као београдски победник, после великог тријумфа?
– Па био је то први меч за мене тог типа. Био сам мало нервозан јер нисам знао шта да очекујем, како ће то да буде пред њиховим навијачима. На крају смо победили, све је било како смо замислили и то је битно. Играли смо добро, нисмо дозволили да подлегнемо притиску и да нас бију. Притом, наши навијачи су били ту и били су изузетно гласни, хвала им на томе, на подршци.
Колико вам је значила управо та подршка на дербију?
– Искрено, нисам очекивао да ће уопште бити наших навијача. Кад сам видео да се на трибинама навија од почетка, било ми је драго. У много наврата били су гласнији у хали.
Какав је осећај играти пред Делијама? Пионир, Арена, Евролига, хук са трибина. Како то на тебе утиче?
– То много подиже самопоуздање. Кроз цео меч имамо подршку, то ми је битно. И кад направиш неку грешку, навијачи су ту да бодре и помогну. У Словенији се више породично навија, овога тамо нема. Ово је ново за мене и супер је.
Каква је разлика између Арене и Пионира?
– Обе хале су одличне. У Пиониру су некако сви ближе, људи лакше навијају, јаче се чује, али амбијент у Арени је много добар. Нова је хала, сређена је, много људи може да стане. Супер је. Због те близине навијача бих ипак дао предност Пиониру, јер се осећа та велика енергија.
Словенци иначе важе за мирније и хладније људе, ти си поприличо темпераментан играч, видело се и после утакмице са Панатенаикосом. Како то објашњаваш?
– Одувек сам такав, увек сам био емотиван на терену. Ово је велики тим и навијачи су део њега, сви желимо да екипи иде добро. Тај меч смо изгубили, имали смо добијену утакмицу, +15 на полувремену и мора човек да се замисли када се такве ствари десе. Али сада иде боље, победили смо на две утакмице у Евролиги и на правом смо путу.
Тренирао си хокеј у детињству, колико ти је искуство у том спортз било значајно за кошаркашку каријеру?
– То је много агресиван спорт, навикао сам на контакт и то ми значи. Сада када кренем на продор, не осећам ударце и добро подносим контакт. Да нисам играо хокеј, сигурно не бих играо кошарку на овакав начин. Девет година сам тренирао, али сам се ипак одлучио за најлепши спорт, најлепшу игру, што јесте кошарка.
То је главни спорт у Бледу, месту у којем си одрастао. Можеш ли нам рећи нешто више о том месту?
– Блед је добро, мирно место. Најпопуларнији спортови су хокеј и веслање. Али тамо нема толико активности за младе, преко лета можеш да се окупаш… Кад сам био млађи, имао сам доста тренинга, и фалили су ми биоскоп, Мекдоналдс и те ствари за млађе. Кад си стар, супер је да одеш тамо да одмараш, више је предвиђено за старије туристе.
Да ли си имао неке узоре када си био клинац?
– Наравно, имам их и даље али је један Мајкл Џордан, одушевљен сам њим. Пред мечеве гледам његове снимке, шта он прича, како је играо, невероватан кошаркаш, Мајкл ми је узор сто посто.
Од играча са ових простора?
– То је сигурно Горан Драгић. Вероватно због њега и сада у Звезди носим број 11 на дресу, као он у репрезентацији, али то може бити и због једног хокејаша Питера који је играо у Лос Анђелесу.
Како ти се чини рад са Дејаном Радоњићем?
– Одлично је заиста. Како ми је рекао да ће бити пре потписа уговора, тако је сад. Морам да тренирам, да будем дисциплинован, да све дам за кошарку. Он је мени указао поверење, ја то њему хоћу да вратим. Имамо много простора за напредак и морамо много да радимо, има много да се игра ове сезоне.
Да ли би могао да издвојиш неког тренера који ти је највише дао до сада? Да ли имаш неког тренера с којим би волео да радиш у будућности?
– Од свих сам узео по мало. Не могу сад да издвојим било кога тачно. Што се тиче будућности, мени је свеједно, где год да одеш мораш да радиш и да учиш. На крају каријере, кад се чујемо причаћемо о утисцима везаним за тренере.
Између сезона у Олимпији и Звезди био си учесник Европског првенства и радио са Божом Маљковићем. Какви су твоји утисци са тог такмичења?
– Божа је први тренер који ме је убацио у први план у репрезентацију. Он је први тренер који је организовао кампове за младе играче и афирмисао нас. Радио сам са њим две године, пуно ми је дао, научио сам и српски језик од њега, страшно добар човек и много сам научио од њега.
Да ли ти је причао о Звезди?
– Наравно, једном смо на скупу репрезентације причали о томе и рекао ми је да је клуб велики и да ће ми бити добро овде ако планирам да се борим и да тренирам. Чини ми се да је Божа Делија, стварно ми је рекао много добрих ствари о клубу.
Где видиш да би могао да унапредиш своју игру, у којим сегментима?
– Има ту неких ствари, научио сам да контролишем игру када кренем у напад и када видим простор, имао сам обичај да често повучем напред и дешавало се да погрешим. То сам почео да исправљам, поред тога и у одбрани морам још да напредујем, да радим. Генерално ти стално мораш да радиш, на шуту, на свему, знамо какве су нам улоге у тиму, то вежбамо и радимо на тренинзима.
Како на младог играча као што си ти утичу улоге у кључним поенима на мечевима? Једно полагање против Кубана је изашло из коша, тројка против Партизана у продужетку је ушла, скоком у нападу си практично решио меч. Колико ти је то помогло да очврснеш као играч?
– Па сигурно да јесте, после утакмице размишљаш о томе шта си радио, добијаш искуство. Рецимо, нећу понављати неке грешке, као на пример продор против Партизана 40 секунди пред крај меча када утрчавам унутра и добијам банану. Кроз то се учи, тако се исправљају ствари у игри и извлачим поуке. Против Кубана сам ишао лагано на продор, следећи пут ћу да закуцам. Треба имати такве утакмице у ногама, учити из тих ствари.
Нема сумње да и теби и осталим играчима играње у Евролиги веома значи за напредак. Али, колико је тешко након тако јаких утакмица мотивисати се за оне у АБА лиги?
– Има много утакмица у сезони. Евролига је нешто највише што можеш да играш поред НБА, тако да си сам по себи мотивисан, мораш да играш пуном снагом. Али ипак, ми морамо да победимо све у АБА лиги, и то нам је циљ. После сваке евролигашке утакмице имамо састанак са тренером, и он нас упозори да се спремимо за наредни меч у лиги. Ја мислим да цео тим и тада да све од себе, али могуће је да иако не правиш разлику између утакмица, на еволигашкој утакмици даш више од максимума, јер је Евролига ипак Евролига.
Шта очекујеш пред пут у Русију? Можемо ли до брејка?
– Имамо још два дана да се добро спремимо за њих, сигурно су добар тим, уз Макаби су први у групи. Имали смо прилику да их овде победимо, нажалост смо изгубили, али сада имамо много више самопоуздања, серију победа и играчи се боље осећају. Мислим да имамо шансе да победимо ову утакмицу, али морамо да одиграмо стварно добро, и у одбрани и у нападу.
Где видиш највећу опасност? Ко је по твом мишљењу њихов најбољи играч?
– Иако у последње време не игра баш добро, мотор њихове екипе је Калниетис, који је мотор Локомотиве. На четворци имају Брауна, који је такође одличан. На свим позицијама имају одличне играче: Јасаитис, Хендрикс, Маркус Вилијамс који је погодио битне тројке у Арени… Добар су тим, али, ако против њих одиграмо чврсто као у другом полувремену против Партизана, можемо да победимо.
Управо у Арени је била утакмица са много притиска на вас. У Виторији се видело да сте много мирнији… Некако се чини да сте прве две утакмице одиграли под набојем, срцем. Колико је сада екипа мирнија, после неколико таквих утакмица?
– Сигурно смо сада пуно бољи. Ипак смо пре тог меча у Арени одиграли само три утакмице, нисмо се толико добро познавали на терену, нисмо у потпуности знали шта тренер очекује од сваког од нас. Зато смо и правили неке грешке, због тога и на крају изгубили. Сад играмо боље и мирније, и зато мислим да ће бити потпуно другачија утакмица.
Каква је припрема за евролигашко гостовање? Путовања су дуга и напорна, сада идете у Русију која није баш близу. Како се екипа понаша, како изгледа једно путовање, да ли имате неке тимске ритуале?
– На путовањима све радимо заједно. Када стигнеш тамо, немаш других брига од тренинга и утакмице, имаш доста времена за одмор. Град можеш да видиш углавном само из аутобуса, и време проводиш са целим тимом. То је одлично за тим, јер се тако боље упознајемо, јача се тимски дух. После утакмице не можеш да заспиш, па се проводи заједничко време по собама, прича се, гледају се серије и филмови. Сада против Партизана, утакмица се завршила у пола једанаест, вечераш у пола дванаест, али после једноставно не можеш да заспиш од размишљања о утакмици. Премотаваш филм у глави, неким стварима си задовољан а неким не, погледаш целу утакмицу. Тешко долази сан после тога.
С ким обично делиш собу на клупским путовањима?
– Сваки пут са другим саиграчем. То тренер одлучује, управо због јачања тимског духа. Био сам у соби са Цветковићем, Катићем, Лазићем, Симоновићем, Бобијем…
И како Боби стане у кревет?
– Тешко, али углавном има великих кревета. Не могу да спавам ако неко хрче, а до сада срећом није нико. Надам се да нико неће од будућих цимера. Мало је Рашко, кад смо били у Подгорици, није пуно. (смех)
Ко се највише шали у екипи, ко је задужен за забаву?
– Првенствено Рашко, увек има неке нове шале. После њега сви помало. Мало са њим, мало се надовежемо… А од странаца Ђенка, он је увек добро расположен, никад га нисам видео лоше воље. Госпођа која кува мени и њему понекад дође, он почне да пева, а она пошто не зна енглески баш добро пита мене шта није у реду, да ли је нешто погрешила, а ја јој кажем да је он једноставно такав (смех).
Навијачи Звезде су познати по мноштву оригиналних песама, јеси ли успео да научиш неку?
– Још нисам успео да научим све како треба, али ми се највише свиђа једна песма која је била пред утакмицу са Панатенаикосом, ”Пуне трибине лудих навијача…”, то ми је онако најмоћнија песма, иде све јаче и јаче…
Навијачи овде немају често обичај да издвајају и скандирају имена појединаца. Како си се осећао после Лијетувоса када се у хали орило твоје име?
– То је добар осећај, увек кажем, ја ћу увек да се борим за Звезду, биће и лоших партија, али мораш да се бориш. Ту нема изговора. За мене су ово најбољи навијачи на свету, играо сам првенство у Словенији и Еуробаскет, то није ни близу овога, овде су сви као један за клуб.
Играо си са многим одличним играчима до сада, за којег досадашњег саиграча можеш да кажеш да је најбољи кошаркаш?
– Горан Драгић, сигурно. Он је стварно ове године носио репрезентацију. Од клупских саиграча, највише ми се свидео менталитет Денија Грина, који сада игра у Сан Антонију. Он има свој “мајндсет”, и само гледа напред, ни лево ни десно. Ако желиш да успеш, да направиш каријеру – мораш тако да гледаш.
А што се тиче противничких играча, ко ти је био најтежи за чување? Играо си доста евролигашких, доста репрезентативних, јаких утакмица, ко је оставио највећи утисак на тебе?
– То је сигурно био Спанулис. Кад сам са Олимпијом играо против Олимпијакоса, оставио је велики утисак на мене, има невероватно самопоуздање. Не знам зашто, кад га гледаш на терену стварно не делује ништа посебно, али када играш против њега, веома га је тешко чувати. Има пуно играча који су стварно добри, али он је најтежи.
НБА лига? Да ли размишљаш о томе, какви су ти планови, да ли би волео да се једног дана опробаш у том такмичењу?
– Уф, не знам… Могао сам да овог лета одем да играм летњу лигу за Милвоки, да видим како се игра, али сам због повреде то пропустио. Не размишљам пуно о томе. Много ми је боље да играм овде и да се осећам добро, него да тамо седим на клупи. Али, ако буде прилика, зашто да не.
Да ли имаш омиљени НБА клуб?
– Волео сам Чикаго Булсе због Мајкла Џордана, али сад не навијам ни за кога. Сада је Коби Брајант сличан играч Џордану, па волим и њега да гледам. Леброн је сада најбољи, али нећу њега да кажем. Можда Кевин Дјурент.
Како си се привикао на Београд, какви су твоји утисци о граду?
– Стварно ми је супер, од првог дана је све супер. Могу много више ствари да радим овде него у Љубљани. Овде имам баш све, имам сјајне услове за живот, све најбоље. Живим на Сењаку, звездашком крају, у ресторанима у које излазим сви су Делије, све је супер.
Да ли те препознају људи на улици, како се привикаваш на такве ствари? Да ли памтиш неки сусрет посебно?
– Препознају ме, супер је осећај, знали су ме и у Љубљани, али су овде навијачи више душом уз клуб и играче. То је нешто ново за мене, али је прелеп осећај. Био је занимљив један сусрет, дошао је један момак после победе над Лијетувосом и поклонио ми једну Звездину налепницу, сада је кући и чувам је.
Да ли ти више одговара такав амбијент?
– Да, сто посто, у свакој утакмици имаш још више мотивације да одиграш.
С којим саиграчима највише времена проводиш ван хале и тренинга?
– Живим у истој кући на различитом спрату са Чарслом Џенкинсом. С њим највише времена проводим, највише се дружимо са Цветковићем и Митровићем, често цео тим заједно иде на вечере, на неко пиће, кохезија је одличнa. Не можемо сви бити стално заједно али смо тимски стварно у изванредним односима.
Колико си стигао да упознаш Београд до сада?
– Нови Београд знам добро, знам где је Ушће, Делта Сити, околину Арене и тако то. Знам где је Кнез Михаилова улица, али углавном кад нешто тражим прво погледам на Гуглу где је па онда полако. (смех)
Како ти се чини саобраћај, да ли ти сметају гужве?
– Па у принципу кренем мало раније. По причама сам мислио да је више промета и гужве, али углавном кренем на време и стигнем кад треба.
Како су се Американци привикли, ти си ипак из овог говорног подручја и поднебља, али они су овде први пут?
– Мислим да им се веома свиђа овде. Демаркусу је ово друга година, супер му је, показао нам је град. Блејк је овде са породицом, тако да му је много лакше. Ђенка и ја смо заједно, идемо свугде заједно тако да је и њему све потаман.
Да ли имаш неко сујеверје, одређене ритуале пре утакмице кад се припремаш?
– Пре меча морам да имам ред у кући, да је све сређено и да миран идем на утакмицу. Да оперем суђе или да средим стан, да не бринем, онда сам миран. На дан утакмице после ручка одморим, кад се пробудим слушам музику да се спремим, и то је то.
Приметно је да ниси много активан на друштвеним мрежама. Да ли планираш да то промениш?
– Нисам баш много присутан. Размишљам да направим твитер, имам фејсбук али га мало користим. Дефинитивно бих могао да направим твитер, вероватно хоћу, чисто да видим шта се тамо догађа (смех). Чуо сам да га неки саиграчи имају па и мене занима.
Да, Џенкинс је баш за тебе написао на твитеру: ”Blazic is hilarious lol”.
– Па да, доста слободног времена проводимо заједно, стално се зезамо, играмо видео игрице, сигурно смо се нешто шалили чим је то написао. Живимо заједно, сами смо овде, практично смо нераздвојни.
Како се Ђенка привикао на Београд?
– Ђенка учи српски, иде на часове сваки дан, кад сам ја дошао први пут смо отишли на вечеру и пришао је неким девојкама и рекао им : ”Опааааа, ‘де си мала!” (смех). То је било невероватно, сви су се смејали, он се шалио наравно.
Да ли си упознат са чињеницом да велики број Словенаца новогодишње празнике проводи у Београду?
– Да, да, у Словенији је Београд као Мека за те ствари. Сви долазе овамо, сви причају о томе, о проводу и свему што иде уз то. Звали су ме другари, најавили су доласке у децембру, тад ћу имати и ја мало више слободног времена па ћемо да се дружимо.
Да ли познајеш Нејца Печника?
– Да, знам за њега али се још нисмо упознали. Као и за тренера Славишу Стојановића, знам да су ту, али још нисам имао прилике да их упознам. Нисам пратио њих у фудбалском клубу, како им иде, али надам се да хоћу.
Како ти се допада српска кухиња?
– Ух, ћевапчићи и кајмак. То ми баш прија, али не могу то често да једем док је сезона. То ми је баш феноменално.
А шљивовица?
– Да, да пробао сам, стварно је јака (смех). Пробали смо домаћу ракију једном, заиста је јака ствар у питању.
Да ли имаш неки хоби ван кошарке?
– Па углавном волим да читам књиге, дружим се са саиграчима, повремено ми сврати и девојка у Београд па са њом проведем пар дана. Немам баш ни пуно времена, треба да се одмара кад год може, морам бити спреман за сваки тренинг.
Да ли можеш да нам препоручиш неку књигу?
– ”Моћ менторства” – то је књига коју је написао амерички тренер Џон Вуден, ради се о животу и о кошарци. Одлична књига.
Да ли гледаш филмове, серије?
– Да, да, гледам серије, углавном да потрошим време док идемо на пут. Тренутно гледам Breaking Bad, то је сада хит, сви гледају. Повукла ме је мало, али не гледам је превише, можда по једну епизоду дневно максимум. Од филмова бих издвојио српски филм “Монтевидео, Бог те видео”, он ми је био баш супер.
А музика?
– Слушам српску музику, то је популарно у Словенији, али је мало више слушам од кад сам овде. У последње време ми је фаворит песма Даре Бубамаре “Ноћ за нас”… Волим и америчку комерцијалну музику и Р&Б.
Да ли си излазио у кафане, клубове?
– Ишли смо са Цвелетом и Луком после Цедевите на вечеру где је била и жива музика. Лука и Цвеле су наручили неколико песама и било је супер. Нисмо излазио баш на места који су као клубови, изашли смо два пута заједно као тим. На тим местима је било пуштено пар српских песама, није се та музика вртела целу ноћ. Био сам на београдским сплавовима прошле године, када сам био овде са репрезентацијом, видео сам и то. У Словенији сви причају о сплавовима овде.
Да ли студираш нешто?
– Нажалост не, две године сам студирао економију у Словенији, полагао испите, али једноставно је тамо систем такав да мораш да си нон-стоп присутан на факултету, што професионални спортиста једноставно не може да испрати. Тако да сам остао на томе, па ћу се вратити једног дана.
[youtube id=”iZabfnsaTLM” width=”620″ height=”360″]
Preuzeto sa: redstarbelgrade.info
